Ovaj tekst otvara kratku seriju novinskih priloga o  mestima koja dele ime, ali ne i sudbinu. Obišao sam sva Starčeva i želim da vas upoznam sa njima. Prvo na redu bilo je selo Starčevo u opštini Petrovac na Mlavi, a sada je na redu Starčevo u - Bugarskoj

Starčevo u Pirinu, Bugarska - ime iznad granica

            Kada smo započeli seriju tekstova pod nazivom “Sva naša Starčeva“, nismo ni slutili koliko će ta ista reč - Starčevo - otkriti slojeva značenja, priča, sudbina i kulturnih preseka. U prvoj priči boravili smo u Starčevu kod Petrovca na Mlavi, u jednom skromnom, ali dostojanstvenom selu istočne Srbije. Sada se, metaforično i geografski, pomeramo preko granice - u jugozapadnu Bugarsku, u Pirin, gde se nalazi još jedno selo sa istim imenom: Starčevo.

            U podnožju planinskog masiva Pirin, nadomak granice sa Grčkom, skriveno je malo selo Starčevo - mesto u kojem vreme ne žuri, a istorija šapće sa praga starih kuća. Bez velikih znamenitosti i bez turističke pompe, ovo bugarsko Starčevo nosi tihu težinu Balkana: planinu, vinsku lozu, stare priče i život koji odoleva zaboravu.

            Starčevo u Bugarskoj je malo planinsko selo, smešteno u opštini Sandanski, u Blagoevgradskoj (Pirinskoj) oblasti. To je prostor na koji se nadovezuju tri uticaja: slovenski, mediteranski i balkanski, svako sa svojom bojom i ritmom. Samo selo leži na padinama planinskog masiva Pirin, nedaleko od granice sa Grčkom, u regionu koji istorija ne pita čiji je bio - samo koliko je izdržao.

            Iako malobrojno, Starčevo u Pirinu živi sa posebnom tišinom. NJegove ulice su uska creva od kamena i zemlje, kuće najčešće jednospratne, s drvenim verandama i pokrivene crepom iz nekih prošlih vremena. Meštani su većinom stariji ljudi, ali poneki mladi potomci dolaze tokom leta ili praznika, čuvajući vezu sa zavičajem.

            Selo je deo šireg etnografskog područja Pirinske Makedonije, koje je u svojoj složenoj prošlosti bilo pod raznim uplivima - bugarskim, grčkim, osmanskim, pa i jugoslovenskim, u vremenima ratova i podela. Uprkos svemu, selo se nije rasulo: možda jeste u brojkama, ali ne u suštini. Čuva se govor, dijalekat, pesma, i poneka priča koja se prepričava na tremu uz čašu rakije, ili tik uz peć, dok se napolju gušta planinski vetar.

            Jedna od najvećih vrednosti Starčeva u Pirinu jeste prirodni kontekst u kojem se nalazi. Nadomak je čuvenog grada Sandanski, poznatog po lekovitoj klimi, mineralnim izvorima i blagim zimama. Nešto dalje je i Melnik, najmanji grad u Bugarskoj, ali i jedan od najznačajnijih istorijskih i vinskih centara. Ceo region ima poseban miris - od smole borova i arome vina, preko toplog kamena i divljih trava.

            Starčevo u Bugarskoj  se ne ističe kao turistička destinacija, ali možda baš zato jeste čarobno. U njemu nema ništa spektakularno, ali ima sve što jedan tihi život traži: pogled na planinu, miris starinskog hleba, dim iz dimnjaka i jednu reč - ostati - koju ovde još uvek ne izgovaraju sa rezignacijom, već sa ubeđenjem.

            Kao i u slučaju njegovog imenjaka pored Petrovca na Mlavi, i ovo Starčevo je primer mesta koje ne nosi slavu, ali nosi težinu vremena. Nekada su ovde prolazili karavani, borci, učitelji, čobani, izbeglice. Danas prolaze uglavnom ćutljivi oblaci, ptice, i pokoji retki posetioci koji traže nešto što više ne postoji u gradovima: vreme koje nikud ne žuri.

            I zaista, po samom dolasku u ovo selo sedeli smo dugo u hladu parkića u centru sela i niko nas nije primetio - jer nikoga nije bilo da dangubi po ulici. A kada su nas videli, meštani su nam se pridružili i dugo smo ostali u prijatnom razgovoru i poređenjima ovog i onog Starčeva, našeg i njihovog načina života i svakodnevice. Razgovarali smo i sa kmetom koji nas je uputio u to kako funkcioniše lokalna samouprava u Bugarskoj i kako, zapravo, opstaje ovako malo mesto stišnjeno na geografskoj, ali i na tromeđi istorije...

            Starčevo u Pirinu možda nema šta da ponudi u materijalnom smislu, ali u duhovnom - ima mnogo. To je jedno od onih mesta gde istorija nije uklesana u spomenike, već u lica ljudi, u obrasle grobove, u mirnoću pogleda. Tamo gde se reč ne izgovara uzalud, i gde ime - ma koliko bilo često - zvuči jedinstveno.

            U sledećem broju, idemo tamo gde Starčevo nije ni selo ni varoš, već - ostrvo. U srcu Skadarskog jezera, na granici Crne Gore i Albanije, leži malo i zaboravljeno ostrvo Starčevo. Šta je ostalo od manastirskih zidina, kakve ptice tamo sleću, i zašto ime opstaje i kada ljudi odu - otkrićemo u trećoj priči serijala.

Na jugozapadnim padinama Pirina, blizu Sandanskog i poznatih melniških vinograda, u opštini Petrič, leži malo selo Starčevo - neprimetno na mapi, ali duboko ukorenjeno u tišini i vremenu. Ono broji 641 stanovnika, uglavnom su to Bugari. Meštani pričaju da se u blizini nekad nalazilo bratstvo starih monaha koji su lečili travama i molitvom, a još se i danas u šumi pokazuju zidine “starog manastirčeta“ koje niko više ne pominje po imenu. Samo kažu - starčevo, to mesto je starčevo. Otud - Starčevo, mesto gde istorija nije zapisana, već ostaje u šapatu.

Petar Andrejić