Intervju

Miloš Simijonović

Nova zbirka pesama

Književno veče Miloša Simijonovića

Naš sugrađanin, bivši bokserski reprezentativac i šampion države SFRJ, poeta i romantičar, Miloš Simijonović, posle zbirke pesama “Moja istina“, u četvrtak, 15. maja u “Boemu“, predstavio je novu knjigu poezije.

O čemu govori Vaša nova zbirka poezije?

- Ovo je moja druga po redu zbirka i zove se “Moje tuge i radosti“. “Moje tuge“, zbog onoga što nam se događa na Kosmetu, a “radosti“ zbog mojih unuka kojima sam posvetio ovu knjigu. To su unuka Višnja i unuk Mateja i ja mislim da je to dovoljan povod. Zar treba nešto više od toga?

Osim poezije koja govori o ljubavi prema bližnjima i zavičaju, koje su tvoje nove teme?

- S obzirom na to da je moja majka iz Leposavića, a otac iz jednog mesta u blizini Novog Pazara, pisao sam dosta o Kosmetu, o Raškoj oblasti, manastirima, ali i o ljubavi koje su bile nekad i neuzvraćene. Svega tu ima po malo...

Kada je u poeziji tema Kosovo i Metohija, ima li mučnih osećanja prilikom pisanja ili osećate i zadovoljstvo?

- Ne mogu da uživam kad se o tome piše, mislim da je ipak mnogo toga lošeg što nam se dogodilo tamo i to je prvenstveno razlog. Ali, kada je pisanje ljubavne poezije u pitanju, tu su stvari drugačije...

Kada ste počeli da pišete stihove?

- Počeo sam još kao momak, bio sam učenik drugog razreda gimnazije kad sam napisao prve stihove. Kasnije je bilo zastoja jer sam se bavio sportom. U to vreme bio sam previše zauzet, ali kada sam završio karijeru, ovom poslu sam se posvetio potpuno, pronašao sam neke svoje pesme i odlučio da objavim zbirku.

Imate li podršku supruge kada pišete ljubavnu poeziju i da li je ona Vaša najveća inspiracija?

- Pa, dobro, više su druge bile zaslužne kad je ljubavna poezija u pitanju, ali svakako da imam podršku supruge.

Napisali ste pesmu koja je postala jedan veliki hit u izvođenju pevača narodne muzike Šabana Šaulića. To je pesma “Umoran sam“. Imate li kontakt sa Šabanom i danas i mislite li da neka Vaša nova pesma opet može postati takav hit?

- Jedan kompozitor iz Starčeva, moj prijatelj, već je napisao muziku za pesmu koja se zove “Devojačka tuga“. Pre neki dan me je zvao i pitao me da li želim da čujem. Uzeo je gitaru i odsvirao mi je i moram da priznam, ja sam se oduševio. Postoji još jedna, manje poznata koju je Šaban otpevao: “Sine, postelja ti behu nekad moje grudi, a ti mi više ne svraćaš; sine šta će reći sada ljudi, kad mi tako, rode vraćaš. Pitaj majku, pitaj sestru ko je sada kriv, ne ruši se gnezdo lako, dok je babo živ...“ Ja sam napisao: “dok je otac živ“, a on je otpevao: “dok je babo živ...“ Muziku je napisao Rade Vučković, obzirom da ja ne znam note, a onu drugu: “Hej živote, umoran sam“, komponovao je Mirko Kodić.  Šaban Šaulić i ja se čujemo kad god je tu, inače on je iz Krčedina, tamo ima kućicu i peca. On je strastven pecaroš. On bi dao i glas za pecanje! Na primer, nije mu problem da sedne u avion i ode u Ameriku na pecanje! Dalje, pre petnaest ili šesnaest godina, bila je snimljena moja pesma čije su reči: “Dve zvezde gledaju s neba, pomislih oči su tvoje, tvoja mi nežnost treba, za tužne godine moje...“ Inače, Hasan Dudić je otpevao jednu moju pesmu, a on me je i upoznao sa Šabanom Šaulićem. Ja sam poslednju godinu aktivnog bavljenja boksom proveo u Šapcu i tamo sam upoznao Hasana koji je bio u klubu, a opet on i Šaban su braća, njihove majke su rođene sestre. Tako sam, našavši se tamo, sprijateljio sa obojicom.

Hoće li biti promocije, posle ove, premijerne u Starčevu?

- Biće u Banatskom Brestovcu, u Pančevu, najverovatnije u Kulturnom centru, zatim u Dolovu, a posle ću otići u Gračanicu, Leposavić, Kosovsku Mitrovicu i želim da im ostavim jedan deo knjiga, ne bih li na takav način pomogao nekoj biblioteci ili školi.

Koji je tiraž Vaše nove zbirke?

- Za sada je to trista primeraka, a kasnije ću doštampati još.

Ko je najzaslužniji što je ova knjiga izašla iz Štampe? Ko je pomogao?

- Mnogi su mi pomogli. Kome god sam se obratio, pomogli su mi. Mesna zajednica Starčevo, Dom kulture, moji prijatelji privatnici, zatim JKP ”Starčevac”, Veterinarska stanica ”Minić” i mnogi drugi.

Imate li već sada ideju da počnete nešto novo da pišete ili je sada to isuviše rano?

- Imam sedam, osam pesama koje sam spremio, ali sad sam krenuo u promociju ove zbirke, pa ćemo videti kad se to završi...

Darko Ješić

SRBISLAV STEVANOVIĆ BATA, ZANATLIJA I MUZIČAR

 Uživaću u penziji...

            Srbislav Stevanović Bata rođen je 1947. godine u Pančevu. Do 1960. godine je živeo u Beogradu, da bi se kasnije preselio u Banatski Karlovac, gde je bitisao do 1969. godine. Te godine je otišao na privremeni rad u Nemačku gde je godinama teško radio. Vikendom je svirao po jugoslovenskim klubovima sa,  tada, našim poznatim pevačima. Godine 1981 zavrašava kuću i doseljava se sa porodicom, koju je u međuvremenu stekao u inostranstvu, u Starčevo . Kako izgleda Batina životna priča, možete saznati iz sledećeg razgovora.

            Kako ste se odlučili da odete na privremeni rad u Nemačku?

            - Pošto sam završio metalostrugarski zanat imao sam predispozicije da preko frirme u kojoj sam radio okušam sreću u drugoj zemlji. Kao mladom čoveku, ukazala mi se prilika da za kratko vreme zaradim dovoljno novca da izgradim kuću i da po zasnivanju porodice imam rešen jedan od najbitnijih problema - stambeni. Moglo se za kuću tih godina zaraditi i u Jugoslaviji, ali na mnogo teži način. Ne kažem da je tamo život bio lagodan, da teče med i mleko, ali kad je čovek mlad i ima šansu onda ga ništa nemože zadržati da “grabi“ napred.

            Osim posla u vašoj struci, u Nemačkoj ste se bavili i muzikom?

            - Muzika je moja velika ljubav. Još kao klinac, počeo sam da sviram harmoniku i gitaru. Kasnije, u Nemačkoj , pokazalo se da bavljenje muzikom može da bude sasvim solidno plaćen dodatni posao. U početku sam kupovao kvalitetnu opremu koja baš i nije mogla da se nađe u Jugoslaviji ili je mogla ali je bila daleko skuplja. Radnim danima sam radio posao u fabrici a vikendom svirao u klubovima.

            Pomenite nam neke poznate “naše“ pevače sa kojima ste sarađivali?

            - Da razjasnimo, tada se svirala narodna muzika koja nema veze sa današnjim estradnim haosom. Svirao sam sa nekoliko orkestara koji su pratili narodne pevače na gostovanjima u dijaspori. Imao sam nastupe sa Predragom Gojkovićem Cunetom, Lepom Lukić, Ljubom Kešeljem, Vida Pavlović i mnogim drugima. Kasnije sam svirao sa jednim mađarskim orkestrom, ustvari bili su to “jugovići“ mađarskog porekla. Preferilali smo neku komercijalnu muziku iz tog vremena i evergrin. Nije se radilo samo o novcu, nastupi su mi došli kao “ventil“ jer stvarno volim da sviram.

            Po zasnivanju porodice odlučili ste da se vratite u Jugoslaviju?

            - Nije mi bilo neko moranje... Kasnije se pokazalo da sam napravio grešku što sam se vratio. U Nemačkoj nam se rodilo dvoje dece i tamo smo sasvim solidno živeli. Pošto smo imali dovoljno novca da sagradimo kuću odlučili smo da se vratimo “rodnoj grudi“. Odlučili smo se za Starčevo, iako mislim da smo napravili grešku jer smo imali daleko bolje uslove da to uradimo u Beogradu... Ali eto, šta je tu je, nije nam ni ovde loše. Nisam mogao tamo da ostanem sam, a porodicu da smestim u Starčevo... Možda sam mogao da izdržim još koju godinu ali bilo bi to mučenje.

            Po dolasku u Starčevo nastavljate da se bavite muzikom?

            - Nije tada više bilo vremena za muziku, puno pažnje je trebalo posvetiti deci i poslu a treće dete nam je već bilo na putu. Nekoliko godina sam radio kao autoprevoznik, pošto sam poslednjih nekoliko godina u Nemačkoj radio taj isti posao. Pokazalo se da ovde taj posao nije cvetao, pa sam se zaposlio u pančevačkoj “Petrohemiji“ gde sam evo i danas, par godina do penzije.

Da li imate neki hobi, zanimaciju, deca su vam sad odrasli ljudi?

            - Na sreću odrasli su i imaju svoje porodice samo najmlađi sin je još “momak“. Iako su odabrali svoje puteve,  uvek će biti nekih problema, ali živi su i zdravi. Bitno je da imam i unuke, što bi se reklo - moja misija je obavljena. Što se hobija tiče, pre nekoliko godina uložio sam sredstva u izradu mini farme za proizvodnju prasića. Pogodite šta se desilo? Katastrofalno je sve propalo! Kada se stavio čist račun na papir, ispalo je da umesto da se zaradi koji dinar, morao sam iz džepa da dodajem da bi proizveo sledeću turu prasića! Pa i sami vidite kakva je trenutna situacija u zemlji, koliko nam je stočni fond opao. Stočna hrana je preterano skupa a meso jeftino, ustvari ništa nije jeftino, ali balans je totalno poremećen.

            Da li imate neke planove za budućnost?

            - Trenutno malo pomažem sinovima oko autolimarije, završavamo komoru za farbanje automobila gde će moći malo da se proširi delatnost. Plan je da komora zadovoljava neke standarde gde će moći da se farbaju automobili bez obzira koliko vredeli. Malo sam se i umorio, izrađen sam dugogodišnjim angažovanjem. Sad volim da odem na pecanje i uživam u prirodi. Sinovima ću pomoći još malo dok ne završe započeto a posle ću uživati u pecanju i penzionerskom životu.

Goran Milošević

Milomir Miša Jovanović, laborant

Veliki čovek velikog srca

            Mnogi junaci nikom ponikoše kad se nađu na jednom od retkih mesta gde se suočavate sa samim sobom - sa svojom najvrednijim unutrašnošću. On je toliko puta “držao u šaci“ brojne naše sugrađane, ali je svojim strpljenjem, blagošću i čovekoljubljem neizmerno doprineo da i “ozoglašeni“ čin vađenja krvi bude lakonska zabava.

            Ove kratke crtice nedvosmisleno ukazuju da gost naše rubrike može biti samo Milomir Miša Jovanović, laborant u starčevačkoj ambulanti, od milošte nazvan (kao, uostalom, i njegovi prethodnici), ni manje, ni više, nego - “krvopija“.

            Milomir Jovanović, rođen je 12. decembra 1952. godine u Valjevu, od majke Spasenije i oca Miloja. Već 31 godinu je u harmoničnom braku sa  suprugom Verom, iz koga su proizašli sinovi Miloš (30) i Nenad (26), a odskora u poštenu kuću Jovanovića doselila je Miloševa izabranica Katarina, da bi od 17. juna prošle godine to krunisano najobožavanijim unukom Lazarom. Od 1977. godine Miša živi u Starčevu, a pre toga je u Valjevu završio osnovnu i  srednju medicinsku školu. Potom je radio u Domu zdravlja Pančevo, Dečijoj laboratoriji, zatim i svih 28 godina u Zdravstvenoj stanici Brestovac, a od 2002. godine u skrasio se u svom Starčevu. Bavio se sportom, devet godina aktivno je igrao odbojku. Za taj sport bio vezan i kasnije kroz članstvo upravi OK “Borac“, a da je ovaj naš trofejni sport pretvorio i u porodični, govori i to, da su bukvalno svi ukućani zaraženi virusom odbojke - i supruga, i oba sina aktivno su igrali, od kojih je jedan (Miloš) bio vrhunski (prvoligaški) primač.

            Kako je odrastao mali Miša?

            - Detinjstvo i ranu mladost proveo sam u Valjevu bezbrižno, da bezbrižnije ne može biti. Bio sam jedinac, pa su me zbog zauzetosti roditelja često čuvali baba i deda u obližnjem selu Iverak, gde sam po ceo dan jurio za govedima i ovcama, kupao se i pecao u tamošnjoj rečici Krivošiji... Pamte se i neizbežne ondašnje igre - klikeri, klis, pale, žmurke... Bilo je to zdravo odrastanje, u zdravoj sredini, bez televizora i drugih, danas sveprisutnih savremenih “trovača“. Od malena sam bio samostalan, odgovoran i nisam stvarao nikakve nevolje roditeljima.

            Otac - sarač, bio je veoma strog, dok je majka - poljoprivredni tehničar, bila prava duša. Puno mi je pomogla u životu, a njena dobrota bila mi je najveći smernica. Valjevo, lep grad, obogaćen planinskom čistom i bistrom kao suza, rekom Gradac, bilo je za mene oaza iz snova.

            Škola, sport...

            - Osnovna škola koju sam pohađao, igrom slučaja, često je menjala zgrade i lokacije, pa smo mi, đaci, imali problema oko adaptacije na nove prostore. To mi nije smetalo da budem solidan i disciplinovan učenik. U sećanju mi je ostao nastavnik fizičkog Pera Vasić, koji nas je “mlatio“ kao konje. Uprkos tome, obožavao sam sport, najčešće uz neizbežne krpenjače. Neretko sam bivao na utakmicama kada je domaći “Metalac“ bio član ondašnje košarkaške elite, a idoli su mi bili - Branko Kovačević, Kecojević i drugi, koji su bili uz rame sa mega-zvezdama tog vremena - Kićom, Prajom, Mokom, Ćosićem...  Često sam igrao basket, a bavio sam se i atletikom, tačnije - trčanjem na 1500 metara. Odbojku sam zaigrao u srednjoj medicinskoj školi, koju sam upisao najviše zbog blizine kuće. Međutim, ispostavilo se da ću zavoleti taj humani poziv, bele mantile, rad sa ljudima...

            Mladost u Valjevu...

            - Okosnicu našeg mladalačkog okupljanja činio je valjevski korzo, smešten u Karađorđevoj ulici, gde je svako društvo imalo je svoje “rezervisano“ mesto. Tih godina stekao sam prijatelje za do kraja života, sa kojima sam i danas u kontaktu, a činili su ga - Sekula, Žica i drugi. Zanimao sam se i puštanjem muzike na školskoj radio-stanici. Tada su u zenitu bili  “Riblja čorba“, “Korni grupa“, Kemal... S druge strane, nikad nismo imali problema sa zakonom, bili smo uzorna omladina, kasnije i dobri ljudi... 

            Dolazak u Pančevo...

            - Po završenoj srednjoj školi, dolazim u Pančevo kod tetke koja je stanovala u blizini “Utvinog“ aredroma. Ravnica, komarci i zagađenost su na mene uticali izuzetno negativno, a s obzirom, da sam osećao duboku nostalgiju prema Valjevu, nisam uspeo da se kvalitetno aklimatizujem, pa je ishod bio odustajanje od daljeg školovanja na beogradskoj Višoj medicinskoj. Stoga sam se brzo zaposlio i to 1972. godine u laboratoriji  Doma zdravlja..

            Vojska..

            - Služio sam u Novom Sadu 1974. godine. Imao sam paklenu obuku za sanitetsku službu od šest meseci - svaki dan na terenu, marševi u Kaćkoj šumi... Kasnije u prekomandi u Skoplju mi je bilo super. Radio sam svoj posao, upoznao puno divnih ljudi i poneo sijaset lepih uspomena.

            Brestovac...

            - Pošto sam odužio dug prema domovini, po povratku u toku je bio prebačaj mlađih radnika. Meni je zapao Banatski Brestovac, gde sam bio stacioniran punih 28 godina. I, tamo mi je bilo izuzetno lepo, nikad se nisam ni sa kim posvađao, ali sam stekao veliki broj dragih prijatelja, kao što je venčani kum Proka, pa, Šuki, veliki drug, sa kojima sam se redovno družio i posle radnih obaveza odlazio na “rehabilitaciju“ na prelepu Ponjavicu

            Porodica...

            - Preko pomenutih prijatelja se i dogodilo upoznavanje s budućom suprugom. Godinu dana smo se zabavljali i 3. septembra 1977. godine desila se prava šumadijska svadba u Valjevu. Od tada, pa do sada, više od tri decenije svakodnevno se uveravam da sam napravio najbolji mogući izbor. Odličan odnos imam i sa sinovima, za koje mogu neskromno da kažem da su pošteni i dobrodušni, da se fino slažu, a da sam tako “popunio prazninu“ koju nosim iz detinjstva, jer sam oduvek jako želeo da imam brata. Volimo pecanje i idemo u prirodu veoma često. Posle bude čorbe, ribe... Najlepše je za krsnu slavu Vrbicu, koja je posna, pa naš ulov “dolazi do izražaja“.

            Starčevo...

            - Posle četvrt veka življenja u gradskim sredinama, naviklom na sve urbane pogodnosti, teško mi je pala seoska “idila“, gde su jedini provod bili “Orač“ i “Malajac“. Ipak, kako sam bio sveže oženjen i još uvek “lud od ludog kamena“, ni selo, a ni to što sam se prizetio nije mi smetalo, jer sam lepo živeo s tazbinom. Šta više, sve što sam naučio, naučio sam od tasta - razne majstorije, kućne poslove, sviljokolj... Imao sam i sreću da sam okružen odličnim komšilukom. Na početku smo se najviše družili s Krstom i Zoranom Nedićem, kao i s Borom i Radom, Canetom i Snežom. Prvu kuću smo napravili 1982., a drugu 1990. godine.

            Ratište...

            - Nažalost, nisu me mimoišle ni te godine užasa, pa sam proveo 105 dana na ratištu u Slavoniji i svega se nagledao. Voleo bih da je to bio samo ružan san. Radio sam, logično, kao sanitet i kroz ruke mi je prošlo mnogo ranjene, onesposobljene i upokojene srpske mladosti. To je živa glupost i nikada mi neće biti jasno zašto se sve to desilo.

            Posao..

            - Od 2002. godine sam u starčevačkoj ambulanti i nadam se da ću tu i dočekati penziju. Odlično se slažem se sa svima. Mimo svog opisa radnog mesta, pomažem i ostalim kolegama, priskočim kad zatreba oko vođenja knjiga, odradim i neku popravku... Što se pacijenata tiče, ni tu nemam većih problema. Uglavnom su tolerantni i sarađuju, malo im se “zgrči“ lice kad dođe do igle, ali sve prođe brzo i bez posledica. Vezano za moje ovaveze - radim najbitnije hematološke analize na osnovu kojih je moguće signalizirati skoro svaku nepravilnost u organizmu, sistematske preglede kod dece, a nepovoljna je vest da je trend da se zatvaraju laboratorije po naseljenim mestima po odlasku laboranata u penziju.

            Sport u Starčevu?

            - Kada sam se doselio igrao sam, više trenirao, samo kraći period za “Borac“. Zanimljivo je da smo na istoj poziciji (primač) igrali i sin Miloš i ja! Kasnije sam bio upravi, a na mestu predsednika kluba zatekao sam se kada je Klub, najviše zahvaljujući Bošku Kojiću, izrastao u regionalnu instituciju. To su bilu oni slavni prvoligaški dani kada je jedna od perjanica bio sin Miloš. Koliko volimo odbojku govori i to da su dva inostrana trenera “Borca“, inače, dve veličanstvene ličnosti, stanovali u našem domu - Vadim Magilevski iz Ukrajine i Nikola Zabrijanov iz Bugarske. Lepo smo se družili, čak je i žena jednom prilikom gostovala u Plovdivu kod Zabrijanovih. Što se aktuelnog trenutka starčevačke odbojke tiče - veliki sam optimista! Starčevo ima dobru školu, potrebno je malo sredstava i može se biti stabilan superligaš. Velika je šteta što nemamo sportsku halu...

            Starčevo, danas?

            - Navikao sam se i lepo mi je. Sve više liči na varošicu, nadam se da ćemo dobiti i status opštine. Dosta se radi, mimo svih očekivanja, a po mom mišljenju mnogo više nego drugde. Veoma volim i “Dane druženja“. S druge strane, ne bi nam škodio neki bazen, jer je Dunav je preopasan. Smeta mi i buka na mojoj ulici Ive Lole Ribara.

            Na kraju Miša, starčevački “krvopija“, dobra i čestita ljudina, poručuje:

            - Treba da se ljudi što više angažuju oko zaštite životne sredine, sade drveće, održavaju javne površine ispred svojih kuća i lepše će se osećati u svakom pogledu .

Jordan Filipović

Vrh strane