Big Ben, Bakigemska palata, crvene telefonske govornice i “dabl deker“ autobusi, neki su od prepoznatljivih karakteristika i simbola ove metropole. Ova reportaža međutim neće biti o tome, već će pokušati da dočara ono što se može istaći kao ineresenatan deo drugačijeg mentaliteta i identiteta ovog grada u odnosu na našu svakodnevnu perspektivu.

            Priču počinjemo od postupka za odlazak. Ukoliko putujete sa srpskim pasošem za zemlje Ujedinjenog Kraljevstva potrebna vam je viza. Izdavanje vize traje u proseku do tri nedelje i za tu proceduru je potrebno izdvojiti oko 200 evra, bez obzira da li ćete vizu dobiti ili ne. Dobijanje vize olakšava ukoliko imate neko pozivno pismo ili idete organizovano preko neke agencije, ukoliko imate kupljenu povratnu avionsku kartu, povoljno stanje bankovnog računa i, naravno, ukoliko ste uredno popunili vizni obrazac za šta treba nekoliko sati aktivnog rada.

            Po sletanju na jedan od tri londonska aerodroma, kao glavno sredstavo dolaska do grada, preporučljivo je koristiti javni prevoz. Osnovu javnog prevoza čini podzemna železnica, koja je na površini povezana autobusima između određenih ključnih stanica, a u predgrađu nadzemnim vozovima. Podzemni sistem javnog saobraćaja u ovom gradu izgrađen je davne 1863. godine, i bio je prvi takav sistem na svetu. Sa obzirom da su gradske vlasti Londona od nedavno uvele visoke takse za upotrebu neekeoloških vozila i dodatno definisala šta to podrazumeva, što praktično znači da tu mogu biti samo nova vozila, gužve su se drastično smanjile. U širem centru grada nije redak slučaj da u sporednim ulicama nekad ima tek po nekoliko automobila na vidiku. Nasuprot tome, i kao vid alternative, javni saobraćaj je veoma jeftin, kako bi podstakao stanovnike da ga to više koriste. Cena karte je oko jedne funte, što prevedeno na naš odnos između prosečne plate i cene karte iznosi zapravo oko 30 dinara po vožnji. Treba napomenuti da ukoliko presedate i ne napuštate podzemne stanice sve vreme se možete voziti po ceni iste karte. Jer se naplata vrši po ulasku u stanicu i izlasku iz nje, bez obzira koliko ste putovali. Dabl deker autobusi uvedeni su u vreme velikih gužvi, a dodatno jer zglobni autobusi nisu mogli da savladaju Londonske ulice sa malim mogućnostima manevra. Autobusi na sprat su danas dobili moderan izgled ali su ostali crveni kao deo identiteta. U njima se najčešće sedi i nema gužve, jer saobraćaju često. Ono što je intersantno je da u njima svako sedište ima sigurnosni pojas i da se velik procenat putnika u autobusima “vezuje“ po sedanju na sedište.

            Javna bezbednost je veoma izražena i jasno uočljiva. Svuda su oznake upozorenja, natpisi i uputstva šta se od vas očekuje ili na šta da obratite pažnju. “Opasnost od vruće vode“ nalazi se kod svake slavine u javnom prostoru. Natpisi “pogledaj desno“ ili “pogledaj levo“ nalaze se na kolovozu kod gotovo svakog pešačkog prelaza. Ovo su samo neki od primera a posebno se ističu natpisi u metrou “pazi na razmak između voza i perona“. Ovo upozorenje se nalazi na vratima voza, na podu perona, može se čuti sa razglasa u vozu i na stanicama. Na taj način se verovatno i kompanija osigurava od pozivanja na odgovornost za eventualne probleme ukoliko se neko od putnika ogluši o upozorenje i povredi. Bezbednost se ogleda i u završnoj obradi materijala. Veoma je upadljivo da su gotovo svi predmeti u javnom prostoru obli, odnosno bez oštirih uglova i ćoškova.

            Nakon ovih primećenih razlika, vrlo je uočljiva još jedna. Očuvanje i promocija kako stare tako i nove kulturne baštine prisutna je u različitim segmentima u svim delovima grada. Ilustracija ovog primera se može videti kroz arhitekturu, u kojoj se opeka veoma često koristi kao tradicionalni materijal i kod velelepnih zgrada u centru Londona i kod perifernih porodičnih kuća. Reklame i natpisi radnji su svedeni na minimum, računajući i reklame globalnih brenodva. Gotovo da nema reklama koje nam se nameću sa fasada, već su one uglavnom smeštene u izlozima. Ovo stvara jedan poseban sklad u gradu i vizuelno ga rasterećuje. Zahvaljujući tome do izražaja dolaze sve arhitektonske lepote i otvaraju se prelepe vizure ulica, ali su takođe i pomenuti bezbednosni natpisi, koji su uglavnom u vidu manjih nalepnica, jasno uočljivi u nedostatku “vizuelnog prezasićenja informacijama“.

            Drugi primer koji ilustruje vođenje računa o sopstvenom kulturnom nasleđu može se uočiti kod čuvene “Kings Kros“ stanice, sa koje je književni i filmski junak Hari Poter, otputovao u školu za čarobnjake sa perona 9 i 3/4. Zbog velike popularnosti i posete turista na ovoj platformi je zaposleno od šest do 12 osoba u zavisnosti od sezone. Obezbeđenje koje čuva red, osobe koje na platformi dele šalove i čarobnjačke štapiće i asistiraju u fotografisanju, osobe koje fotografišu, prodaju i izrađuju fotografije, neki su od zaposlenih koje tu možete svakodnevno videti. Interesantno u ovome je što vi možete platiti šest funti (oko 820 dinara), da dobijete fotografiju, ali i ne morate. Možete dobiti maksimalnu uslugu u vidu korišćenja rekvizita, i asistencije u nameštanju poza, potpuno besplatno i to bez požurivanja ili negodovanja, a fotografišući se sopstvenim telefonom. Razlog tome može biti što širenje brenda ima svakako svoju cenu, a zadovoljni obožavatelji su svakako brend.

            Jedna od karakteristika Londona, ali i Ujedinjenog Kraljevstva uopšte, je klima sa visokom vlažnošću vazduha i učestalom kišom. Padavine su uobičajena pojava u Londonu i gotovo da niko na to ne raguje. Oblačenje je normalno, vožnja biciklom, šetnja, ulični razgovor... sve se odvija neometano iako kiša može da konstano sipi satima. Ukoliko pak preraste u pljusak, tada se jednostavno otvaraju kišobrani ili stavljaju kabanice. I to je sve. Promene u kretanju ili raspoloženju stanovnika nema. Zbog vlažne klime patina se može pronaći svugde, a neretko se može osetiti miris “buđi“ u zatvorenom prostoru, iako to ne znači da ona stvarno postoji.

            I za sam kraj da pomenemo neke od znamenitosti. Vestminster je centralni deo grada Londona u kome se nalazi većina onoga što treba videti. Ime je dobio po Vestminsterskoj opatiji, a tu se nalazi i Kraljevska palata, Big Ben sa zgradom parlamenta i mnogi drugi velelepni objekti, trgovi i spomenici. Nedaleko odatle nalazi se i most Tauerbridž koji je vrlo prometan i teško ga je lepo sagledati izbliza. Ove znamenitosti je moguće obići za jedan pun dan, ali to nije dovoljno da bi se London zaista i osetio. Ono što je svakako preporučljivo je da se poseti i prošeta nekim od parkova i sagleda vrlo izraženo i razgranato drveće i nabujale biljke koje uživaju u ovom podneblju, zbog čega i ne čudi da su engleski travnjaci, takođe, jedan od brendova. Da se poseti neki od muzeja, koji mogu biti i besplatni uz najavu mejlom i dobijanju termina posete. Da se proba nešto od egzotičnih, a tamo svakodnevnih jela, poput goveđih obraza ili krvavica od goveđe krvi, njihovu verziju “čiz kejka“ ili nešto od veganskih specijaliteta poput različitih kremova od gljiva. Da se zasedne u nekom pabu do  poslednjeg oglašavanja zvona koje označava poslednju turu. Tada London postaje grad koji vredi videti.

Marko Ivošević