Pišu nam iz Beograda: U topličkom okrugu, nedaleko od novih crnogorskih naseobina, na pustoj reci podignuta je nova naseobina selo od 80 kuća, koja se zove Kosančić. To su mesto naselili Srbi iz Ugarske. Većinom su iz Starčeva, Borče, a ima ih i iz Vranjeva i drugih mesta." Nije nam poznat podatak koliko se tačno Starčevaca tih godina odselilo u nova naselja osnivana u južnim krajevima Srbije, ali je sigurno da porodica koje su se odlučile na preseljenje nije bilo mnogo. O tome svedoči i deo pisma Starčevca Mite Tadića redakciji lista "Zastava". Ono je objavljeno u broju štampanom 23.8.1891., a Tadić pri kraju dopisa žaleći se na loše odnose starčevačkih pravoslavaca s bratstvom manastira Vojlovica ističe sledeće: "Jednom kad sam ja sa g. igumanom o našim meštanskim okolnostima razgovarao, reče mi: šta će vam crkva, ta ako je i napravite ostaće opet pusta, jer će se svi razseliti i otići će u Niš. I ovo ne stoji, jer pre je bilo u cenjenoj "Zastavi" o izseljavanju Starčevaca u Niš, a ono u stvari se samo 3 porodice izselile, a inače naši Srbi ovde vrlo dobro stoje i napreduju u svačemu, samo kao što već rekoh u duhovnoj hrani oskudevaju."

            "Zastava" od 11.12.1890.: "Srpske naseobine iz Ugarske u Srbiji. "Bačvanin" ima ovakav dopis iz Niša: "Ovde u ovom oslobođenom kraju Stare Srbije, većina je Srba vojvođana, koji su u opšte u Srbiju došli. Na sat i po od Niša je Aleksandrovo, koje je skoro od samih Banaćana naseljeno; malo dalje idući Prokuplju, nalazi se čisto vojvođansko selo Božurnja, a s' one strane Prokuplja, do samih crnogorskih naseobina, podigli su svoju naseobinu Kosančić takođe vojvođani, koji su se od lane počeli amo doseljavati. Najbolje se drži do danas Aleksandrovo. Zemlja je dobra, ali je malo, te su skučeni ovi seljani u razvitku; no može se reći da su se oni za ovo 10-11 god. izvukli iz puke sirotinje, i bude li iduća godina kao ova, oni će poći u napred. Dosad su od njih tri porodice propale; ali su na njihovo mesto ponovo se doselile druge tri porodice iz vojvodine, i to prilično imućne koje već lepo uspevaju u novoj postojbini. Najveća je nevolja - zamislite samo - mali broj devojaka; jer Banaćani, kako ovde sve vojvođane od reda zovu, neće ili se teško odvaži da uzme Srbijanku, ne samo zbog drugih navika i običaja, već i zbog neveštine, neokretnosti, pa baš i lenjosti u radu. Jedan je zanatlija uzeo Niškinju; pa se zlo namučio s njom. Mada joj je, u kuću dovodio žene, da je uče banatskom mešenju leba - ovde se jede iz pekarnice i iz varoši - pa baš nije htela to da primi, veli mučno joj je toliko da gnječi testo, i tako je jeo gnjecav lebac, upravo pogače, dok ga nije napustila. Tako isto i starosedeoci neće Banaćanke da uzimaju. No što se tiče poljskog posla, poljskih savršenijih sprava - starosedioci i danas rade sa drvenim ralom i crtalom - to polako, ali ipak usvajaju starosedeoci od Banaćana. Banatske kuće i dobra, to su mali ugledni gazdaluci, za ovaj pod Turcima u svakoj kulturi zaostali narod. No mučan je posao i život ovih srpskih "kulturtregera" tako, da ko zna za onaj u vojvodini, ne bi se lakomio za ovaj. U opšte za pojedine familije ne vredi naseljavanje. Druga je stvar, kad celo selo dođe sa svima potrebnim zanatlijama, jer ovde je sve, ama sve, drukče, i Banaćanin muči veliku muku, dok i u svom selu sve steče, što mu je potrebno."

Razlozi naseljavanju topličkih sela, kako je zabeleženo u jednom napisu novosadske „Zastave“ od 23. februara 1880. godine, ležali su u primetnom nezadovoljstvu austougarskih Srba zbog velikih poreskih obaveza, političkih i drugih "jada koje naš narod goni da za sebe sretnija zemljišta potraži". Osim Kosančića, Nove Božurne i Aleksandrova Vojvođani su naseljavali i Milanovo kraj Leskovca odakle su se ubrzo raselili zbog nestašice vode.

            Obilazeći ove krajeve 1896. godine etnolog Tihomir Đorđević zabeležio je: "Banaćani su vrlo vredni ljudi i svoje poljske radove obavljaju na savršeniji način od okolnih seljaka, a i žive mnogo ugodnije i bolje od njih. Naši ih seljaci iz okoline diraju za to nazivajući njjihov rad i život gospodarskim. Konak u seljačkoj kući u Aleksandrovu ni u čem se ne razlikuje od konaka u varoškoj. Užasna razlika od konaka u kući seljaka."

Dalibor Mergel