U rodnom selu živeo je svega pet godina (ali mu se rado vraća do danas), kada je se sa prodicom doselio, najpre nakratko u Pančevo, a potom i u Starčevo, gde je ostao do dan-danas. Ovde je završio i osnovnu školu, a onda i srednju za elektromehaničara u školi “Boris Kidrič“. Ubrzo je počeo da radi u struci u “Minelu“, gde je ostao do 1995, kada je ga fabrika propala. Nakon toga zaposlio se u privatnoj firmi slične delatnosti, odakle je 2011. godine otišao u penziju.

I dalje radi privatno, a pomaže i sinu u vezi s njegovim poslom.

            U braku sa Zinom je već 42 godine i na put su izveli Igora (39) i Valentinu (37), a od sina imaju unuke Mihajla (9) i Milicu (7) i od ćerke - Niku (6).

            Kako je odrastao mali Velja?

            - U zavičaju sam proveo prvih pet godina i bilo je lepo živeti u toj izuzetnoj prirodi, a tako je i dan-danas, samo što nema naroda. Odlazim tamo redovno, svake godine, jer imamo i kuću gore u selu i velike voćnjake, a tamo mi živi i dobar deo familije. Deda se bavio poljoprivredom i nije bilo lako, pa smo 1957. godine došli u ove krajeve. Najpre smo proveli tri meseca u Pančevu na “Margiti“, a onda smo neko vreme stanovali u Ulici JNA, da bismo smo se doselili u Vojvođansku ulicu, gde i danas živim. Kada smo došli nije bilo asfalta i mnogo prašine i blata. Ovde sam najpre upoznao Peru Kalanderca i Savu Kanačkogj, ali to druženje je relativno kratko trajalo, dok nismo došli na današnju adresu. Tu smo se igrali u obližnjim “rupama“, gde je bila neviđena divljina. Kupali se u tamošnjem kanalu po celo leto i nije bilo nikakvih infekcija, niti nam je smetalo kada se ubodemo naneki trn ili posečemo na komadić stakla. Stalno smo igrali fudbal, a zimi, kada padne sneg, bilo je klizanja i sankanja napretek. U komšiluku su mi društvo najviše pravili Dragan Stanković, Kosta Tarajić, Pera Aća, Dragoslav Rančić, pa Steva i Iva Vuković. Uvek smo se lepo družili, pristojno ponašali i bili veoma skromni. Poštovali smo starije, pre svega roditelje, koji su se mučili da nam obezbede ezgsitenciju, jer se tada teško živelo, pa je recimo moj otac zato muktrpno radio u “Minelu“, dok je majka bila domaćica. 

            Škola...

            - U prvi razred, za razliku od većine komšija koji su išli u “donju školu“, odmah sam išao u centar. Učiteljica mi je bila Lela Mišković i bio sam solidan učenik, jak vrlodobraš. Nisam imao nikakvih problema, a i učiteljica je bila izvanredna. I sa drugarima iz odeljenja sam se lepo slagao i meltene nikad se nismo posvađali. Najviše se sećam Blaža Grgića, Jove Šikanovskog, Paje Rajkovića, Belog Boguta i njegove buduće žene Jelene. U višim razredima mi je bio razredni Nemanja Dragoš, biolog, kojeg i dan-danas u gradu sretnem na biciklu i on me sa svojih 90 i kusur godina odmah prepozna. Bilo je ponekad i batina kao vaspitnih metoda, ali samo za one koji to zasluže. Za to su pre svega bili “zaduženi“ Milče Velinov iz likovnog, ponekad i Nedeljko Navala iz ruskog jezika. U dobrom sećanju su mi ostale i matematičarke LJilja Dragojerac i Nada Popović, a potom u srednjoj školi “Boris Kidrič“ i, takođe, matematičar Belić, koji je bio izuzetan čovek. Tamo sam i završio struku elektromehaničara.

            Momčenje, pa vojska...

            - Uglavnom se odlazilo na igranke u Domu kulture, koje su bile najbolje u okolini. Tako nam je sedamdesetih godina prošlog veka  redovno dolazio Bora Čorba, a bila je popularna i domaća grupa “Sudar“. Međutim, nije bilo ni mnogo vremena za momčenje, jer sam odmah po završetku srednje škole, 16. juna 1969. godine, počeo da radim u “Minel-termolektru“. Nedugo zatim otišao sam u vojsku, koju sam služio u Skoplju. Bio sam vezista napre u kasarni “Đorče Petrov“, a posle toga i u čuvenoj ogromnoj “Maršalki“, u kojoj je služilo i preko 10.000 ljudi. I tada je bilo sve normalno, nije bilo nacionalizma i vladalo je pravo bratstvo i jedinstvo, pa sam stekao i mnoge dobre drugare s raznih strana od Slovenije do Makedonije. S jedinim Šiptarem, Ramadanijem, sreo sam se u Tetovu, koji me je odveo kući gde su me njegova majka i žena služile, što je, kako kažu, velika privelegija.

            Posao...

            - Posle vojske sam nastavio u “Minelu“, gde sam ostao narednih 27 godina, do 1995, kada je fabrika propala. Inače,  proizvodili smo linije za hleb, za keks, za zemičke... Radio sam automatiku odmah od početka, izvlačio kablove za kompletne instalacije, povezivao ormane, gorionike i ostalu opremu. Imao sam dobre majstore i pored njih sve naučiš brzo kada hoćeš i imaš volju. Kasnije sam bio poslovođa i šef održavanja. Bilo je mnogo i terena, pa sam poslom obišao celu Jugoslaviju i nigde nisam imao nikakvih problema. Odlazili smo tamo gde nam neko naruči te linije kako bismo ih montirali, pa sam pored ostalog pustio na stotine pekara. Bilo je i odlazaka u Nemačku, Mađarsku, čak i u Irak, a stigao sam i do Sovjetskog Saveza, gde sam upoznao i suprugu. I zarada je bila dobra pa mi nije padalo na pamet da napuštam zemlju. Međutim, kada je 1995. godine propao “Minel“, otišao sam kod privatnika i tamo ostao do penzije. Tamo je bilo mnogo gore nego u državnoj firmi.  Tamo sam radio mahom kotlarnice i često odlazio u Crnu Goru, najviše na Budvansku rivijeru. I tako sve do 2011. godine i odlaska u penziju

            Porodica...

            - Suprugu Zinu upoznao sam u Lenjingradu 1981. godine, a neredne smo se venčali i to tamo. Došli smo ovde i zidali ovu novu kuću i potom dobili sina Igora i ćerku Valentinu, koji su već ljudi i imaju svoju decu. Sada, u penziji, malo radim privatno instalacije, malo i sa sinom koji se bavi automatikom, a malo se bavim poljoprivredom i to jeuglavnom  to.

            Starčevo, danas?

            - Sve je to uglavnom dobro, od kanalziacije do održavanja, iako se meni više sviđalo nekada, kada je to bilo pravo selo. Naravno, pre svega zato što me vezuju uspomene iz mladosti...

            Tako govori ovaj vredni Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da se više druže, kao i da vode računa o higijeni na uilcama i manje bacaju smeće okolo.

Jordan Filipović