Kao autor ovog teksta potpisao se Vuk Trnavski. Pseudonim je to iza kog se krije ime novinara i pesnika Vuka Lazarevića (1917-2000) rođenog u Donjoj Trnavi kraj Niša. Lazarevićeva priča nosi naziv „Kad njive pokrije sneg“, a njom dočarava jedan zimski dan koji je proveo u Pančevu i Starčevu. Članak objavljujemo u celosti, a glasio je ovako: „U čekaonici autobuske stanice u Pančevu, putnici opkolili usijanu peć i - greju se. Napolju je sneg. Mraz. Iza peći, kraj zida; među ženama kojima u krilu spavaju deca, sedi mršavi starac. Odelo mu je pohabano a na glavi olinjala beretka preko koje je natučen stari šešir koji je odavno odslužio svoje na nečijoj glavi... Pa, zatim, stajao i na nekom kocu plašeći vrane dok se, najzad, nije našao na starčevoj glavi s dugom, kaluđerskom kosom; a povrh svega, starac je povezao bezbojnu, masnu maramu da bi njome, valjda, zaštitio uši od mraza. Sve u svemu, starac je, donekle, podsećao na violinistu Paganinija, a donekle, pak, na kaluđera koga su, grešnika, najurili iz manastira! Pričao je mladiću koji ga, leđima okrenut peći, pažljivo slušao: - Pa kad uđeš unutra, gospodine moj, a ono soba ko ulica. Golema. Pa sve krevet do kreveta, krevet do kreveta... ima ih sto pedeset. Sigurno. Znači, iako si skitnica. Ti spavaš, na priliku, k'o gospodin čovek! Gde to? - U Beču... I tamo sam ti ja, gospodine moj, živeo. Kažem ti: soba k'o udica. Kreveti. I tu spavaju drugari iz celog sveta! - A sad? - Sad li? Sad... kao što vidiš: malo ovde, malo onde, i tako ti ja, gospodine moj, provodim dane. I kao što rekao neki Maksim Gorki: živim među ljudima! Poneko mi, tako, kaže: „Zašto, veli, ne odeš u dom staraca, nego se, tako, potucaš?“ - Pa da. Takav dom imade u Kačarevu... - ...a ja mu kažem: „Pošalji ti tamo, gospodine moj, svog ćaću!“ Ne, gospodine moj: radije ću da spavam u belome snegu, u toj čistoj božjoj perini, negoli da slušam kako hrču kenjkavi starci! Dom staraca je: kavez. Kavez za stare, očerupane ptice... Da, gospodine moj! Kraj kafanske peći u Starčevu, gde sam se zatim bio obreo, stoje trojica traktorista u jagnjećim bundama, greju se i - razgovaraju: - I ja njoj, razumeš ti, kažem: „Ja sam, velim, oženjen čovek“. A ona će: „Takav se, veli, majstor i traži!“ Posle ja njoj, razumeš ti, kažem: „ja sam prost, fizički čovek. Traktorista. Nisam, kao ti, čitao romane i ostale knjige. Moj roman je: mašina. Traktor.“ A ona će: „Takav se, veli, majstor i traži, mašinista, traktorista!“ Pa da, reče drugi, te učiteljke i njima slične nežne ženske ne gledaju što si ti pros' čovek. Jok! Tačno... dodade treći. One, brate, traže železnog čoveka! Na seljačku struku ne polažu mnogo. Jok. Ali mašinsku profesiju... obožavaju. Zatim, sva trojica, iziđoše napolje i uputiše se ulicom u kojoj nije bilo žive duše. Podsećali su na patrolu. Vojničku. I pod njima je, kao metal, zvonila mrazom okovana zemlja... Skoro čitavih pola sata sedim sam u kafani, kraj peći. Grejem se. Kelner tumara iza kelneraja. I, zviždeći, razmešta boce. Uđe neki starac, prilično slabo odeven, i, pošto se osmehnu ispod lepih brkova po kojima donekle podseća na ustanike iz Prvog srpskog ustanka, bar one u čitankama, on, takođe, sede kraj peći.

(nastaviće se)

Dalibor Mergel