Sa mamom sam se uvek osećala opušteno i uvek sam znala da mogu sve da joj kažem. Svaki put , kada sam imala neki problem, ona je znala da kaže baš one reči koje su mi tada bile potrebne, da me uteši i oraspoloži. Uvek je bila tu za mene, da mi pruži ruku i ponudi pomoć, da me uveri da će sve biti u redu. Zbog nje sam danas ovakva kakva jesam. Ona je od mene napravila čoveka i mnogo sam joj zahvalna na tome. Uvek je brinula za moje sestre i mene. Čak i kada joj je bilo teško, uvek je imala vremena da sve stigne i uradi. Uvek će mi mama biti uzor u životu.

            Kada dođe vreme da i ja postanem mama, želim da budem baš kao ona, brižna, puna ljubavi, snalažljiva… Mama me je naučila da cenim ljude da bi oni cenili mene, da nikad ne uradim nešto što ne bih volela da neko meni uradi, što mi se do sada pokazalo mnogo puta da je istina.

            Moja mama nije samo osoba koja me je rodila, ona je moj heroj i prijatelj, osoba koja će uvek biti tu za mene. Hvala ti mama za sve što si učinila za mene!

Anđela Popadić 8/2

Pismo

            Dragi Aki,

            Ne znam hoću li ikada imati hrabrosti da ti ovo pošaljem, ali ove reči moraju negde postojati jer u mom srcu više nema mesta. Toliko bih ti stvari rekla, ali sve to nosim u sebi i sve te reči me bole jer znam da ih nećeš čuti. Sećam se dana kada smo se upoznali. Ti sa svojim neobičnim osmehom i nekom magijom u pogledu istakao si se u masi drugih. Bila sam ti bliska, ali očigledno ne toliko dovoljno da osetiš dubinu mojih osećanja i toplinu mog srca. I dalje ne shvatam kako je moguće da nekog u isto vreme toliko volim i osetim ljutnju prema njemu. Nedostaje mi osećaj sigurnosti dok šetamo ili sedimo u parku, na klupi, u mrklom mraku.

            Sada si daleko fizički, ali ne i emocionalno. I dalje si deo mog života, a pitanje je da li ćeš biti tu i u budućnosti. Često se pitam gde si, o čemu razmišljaš, ali, nažalost, ne mogu to direktno da te pitam. Mislim da, posle svega što si uradio, nikad neću imati dovoljno hrabrosti da ti kažem šta osećam, ali možda i bolje tako. Možda bi se nešto promenilo da imam bar dva minuta da ti sve kažem. Kada bih imala, pitala bih te da li ti ikada prođem kroz misli ili sam ti se ikada našla u priči dok si ti glani junak u mojoj. Brzo su došle tvoje greške, reči i postupci, koji su me slomili. Nisam mogla da te prepoznam u tim trenucima kada si bio najdalje od onog koga sam zavolela. Čak i tada, deo mene je pokušao da te opravda i razume. A tvoje srce ostalo je kao barut. Umorna od čekanja i nade da ćeš jednom shvatiti koliko si mi značio i koliko mi značiš, ali preostaje mi samo nada. Mislim da ću te uvek voleti na neki tajanstveni i udaljeni način.

            Čuvaj se, tvoja Larica

Lara Draguša

Usud ili lični izbor

            Rođenje bogatog ili siromašnog deteta nije njihov lični izbor. Reč “usud“ znači nešto  što im je namenjeno.

            Niko nema tačan odgovor na to pitanje. Ako imaš  cilj i potrudiš se, tvoja sudbina se može promeniti. Možemo sebi uvek postaviti pitanje - da li je sve što nam se događa unapred određeno ili su životi zavise isključivo samo od naših odluka. Odgovor na ovo pitanje se verovatno nalazi između našeg života. Dok se neki drže verovanja u usud i sudbinu, drugi veruju da je lični izbor ključ za sve što postignemo u životu. Postoje stvari na koje ne možemo da utičemo. Ne biramo gde ćemo se roditi, u kojoj porodici i u kojoj zemlji. Ne možemo birati svoje roditelje, a ni finansijske uslove u kojima odrastamo. Ti početni uslovi mogu postaviti okvir našeg života, a nekima mogu biti velika prepreka. Na primer, neko ko je rođen  u siromaštvu ima mnogo teži put do uspeha nego neko ko ima  sve pogodnosti. U takvim situacijama se čini da je sudbina odigrala veliku ulogu, jer nas je stavila u okolnosti koje nismo birali.

            Međutim, koliko god nam se činilo  da su nas okolnosti zarobile, uvek postoji prostor za lični izbor.

Lena Stanić  8/1

Moja bajka: Čudesna šuma

            U jednom skrivenom kutku sveta, daleko iza sedam planina i sedam mora, postojalo je carstvo gde se vreme merilo osmehom, a vetar je šaputao najlepše tajne. U tom carstvu je živela devojčica Lila. NJene oči sijale su kao zvezda, a srce joj je bilo dovoljno veliko da u njega stane ceo svet.

            Jednog  jutra, otišla je u šetnju blizu jednog sela. Već na samom ulazu osetila je da tu vlada neka čarolija. Drveće je šaputalo njeno ime, a cveće se okretalo za njom, kao da je pozdravlja. Odjednom se pojavio jelen sa zlatnim rogovima i tiho rekao: “Dobro došla u čudesnu šumu“. Samo oni koji veruju u čuda mogu je pronaći. Pratila ga je i stigla do doline u kojoj je tekla  reka  od bisera, a leptiri su imali krila u bojama duge. Sve je bilo mirno, radosno i puno života.

            Shvatila sam da Čudesna šuma nije samo mesto, već  osećaj u srcu koji nas podseća da uvek verujemo u dobro i u čuda.

Miljana Adamov 5/3