U svojoj kući, sa svojom divnom porodicom koja me je odgajala, volim da provodim najviše vremena.

            Svako veče provodimo u dnevnoj sobi gledajući filmove. Nekada se i posvađamo oko toga ko će da bira film i ko će da napravi kokice, ali svakoj svađi dođe kraj i zajedno uživamo. U mojoj kući se osećam najsigurnije jer sam okružena ljudima u koje imam najviše poverenja. Svakodnevno im govorim svoje tajne i nova iskustva koja sam doživela. Kada me nešto muči oni uvek nađu način da mi pomognu i oraspolože me. Najviše volim kada dođe zima jer ja sa svojom porodicom tada provodim najviše vremena.

            Sedimo pored tople peći, pijemo čaj i jedemo slatke kolačiće koje je moja mama napravila po bakinom receptu. Obožavam kada zajedno kitimo kuću za Božić. Najviše volim kada kitimo jelku uz božićne pesme i zajedno se radujemo i pevamo. Kada sam tužna jedan njihov zagrljaj mi je dovoljan da zaboravim na to i oraspoložim se. Takođe, imam i mnogo dobrih drugara sa kojima se svakodnevno družim. Znam da me nikada ne bi izdali, niko od njih. Iskreno da priznam, najviše poverenja imam u svoju porodicu jer su mi oni ipak najbolji prijatelji.

            Najviše volim da provodim vreme sa svojom porodicom i da se zajedno družimo i zabavljamo. Znam da me ponekad baš ne razumeju najbolje, ali svejedno, uvek su tu i pokušaju da mi pomognu.

            Volim svoju porodicu najviše na celom svetu i sve bih uradila za njih kao i oni za mene.

Sonja Juga 7/1

Čudesno putovanje

            Bilo je to davno... Putovao sam sa drugarima letećim autobusom do Italije. Lepo smo se najeli i kad smo se vratili kući mnogo smo se iznenadili...

            Moji drugari i ja odlučili smo da idemo do Pančeva autobusom. Došli smo do stanice i sačekali da dođe autobus. Dok smo čekali, videli smo nešto kako leti. To je bio leteći autobus! Sleteo je i mi smo ušli, ali kad smo hteli da platimo nije bilo nikog. Autobus je sam leteo i nije imao vozača. Pitao nas je gde želimo da idemo i mi smo iz šale rekli da želimo da idemo u Italiju! Autobus je samo tako odjednom krenuo da leti,  a mi nismo stigli da kažemo da se šalimo. Sedimo i čekamo da vidimo hoće li nas stvarno odvesti u Italiju, kad ono stvarno,  sleteo je u sred Italije! Bez razmišljanja smo otišli u najbližu piceriju, jer smo bili gladni, i naručili smo dve kaprićoze. Najeli smo se kao nikad u životu i onda smo malo obišli oko mesta gde smo sleteli.

            Uživali smo, slikali se, zabavljali i još mnogo toga. Kad smo napokon sve završili, vratili smo se u autobus i rekli mu da nas vrati tamo gde smo bili. Dok je leteo neko je prosuo vodu baš na najvažniji deo autobusa i on se pokvario i umesto da nas vrati kući on nas odvede na ostrvo u sred mora. Uplašili smo se i nismo znali šta da radimo pa sam onda ja uzeo i pozvao taksi koji ide pod vodom. Došao je, mi smo mu platili i on nas je odvezao kući.

            Umorni i siti, otišli kući da spavamo i pamtimo ovaj dan zauvek koliko je bio lud.

Đorđe Gecin 5/2

* * *

            Bilo je leto kada je moja mlađa sestra odlučila da nas dve odemo na jedno čudesno putovanje na ostrvo sa jednorozima. Meni se ta ideja u početku svidela, ali sam se setila da nemamo kako da odemo tamo.

            Tada se moja sestra nasmejala i rekla kako bismo same mogle da napravimo raketu. Pristala sam, ali sam mislila da nećemo uspeti. Na kraju je raketa bila savršena i zaista je radila. Spakovale smo sve što nam je bilo  potrebno. Raketa je bila veoma brza pa nam nije bilo potrebno dugo da stignemo do tog čudesnog ostrva. Mislila sam da je nemoguće da ima jednoroga, ali sam se i sama uverila kada smo došle na ostrvo koje je bilo puno jednoroga. Bili su predivni sa velikim rogovima koji su svetleli. Tada je došao glavni jednorog koji je imao krila. Malo smo se uplašile, ali kada smo videle da je bezopasan, sele smo na njega i on nas je odveo u jednu pećinu. Pao je mrak, a kako smo bile veoma umorne odmah smo zaspale. Kada smo se probudile, pomislile smo kako naši roditelji brinu gde smo pa smo morale da uđemo u raketu i brzo se vratimo kući. Naša mama je bila veoma srećna što smo se vratile, ali je tata bio veoma ljut.

            Ovo putovanje je bilo čudesno i nadam se da ćemo ponovo ići na ostrvo jednoroga.

Una Gavrilov 5/2

(Ne)srećno detinjstvo

            Reč detinjstvo nekoga asocira na lepše uspomene iz života, a nekoga na traume koje će ostati zauvek u mislima.

            Ponekad, kad idem u šetnju, i kad prolazim ulicom, čuju se svađe roditelja, plač deteta, a nekad se može videti i nasilje. Kad sam tužna, samo počnem da razmišljam kako neka deca svaki dan doživljavaju nasilje, uvrede, a onda se setim da nije svima baš lepo u životu. Za mene, nasilje ne rešava ništa jer to može samo stvoriti traume. Kod mene u ulici postoji dečak koji živi sa roditeljima koji imaju problem sa alkoholom i od malih nogu oni su ga zlostavljali. On bi sam išao u prodavnice, nije imao drugare a roditelji ga nisu puštali da ide na igralište.

            Detinjstvo treba da bude što lepše, ali za to moraju roditelji da se pobrinu.

Maša Petrović 6/1