Predsednica Moldavije Maja Sandu optužila je Rusiju da planira da upotrebi strane sabotere da sruši rukovodstvo njene zemlje, zaustavi njeno pridruživanje Evropskoj uniji i iskoristi to u ratu protiv Ukrajine.

           Kako je rekla, plan uključuje građane Rusije, Crne Gore, Belorusije i Srbije koji ulaze u Moldaviju kako bi pokušali da izazovu proteste u pokušaju da se legitimna vlada promeni u nelegalnu vladu koju kontroliše Ruska Federacija - glasila je vest objavljena dan pre mog planiranog  putovanja u Moldaviju. Ovu vest sustiže i odluka moldavskih vlasti da zabrani ulaz u zemlju grupi od 12 građana Srbije koji su pošli na fudbalsku utakmicu između tiraspoljskog  “Šerifa“ i beogradskog “Partizana“. S obzirom na to da je motiv moje posete ovoj zemlji delom vezan za ovu utakmicu, zabrinuo sam se kako će se stvari dalje odvijati. Naravno, ta nelagoda je kratko trajala jer sam se, koristeći supermoći, vrlo brzo obreo na graničnom prelazu Kišinjev internešenl erporta - sledi tup zvuk udarca masivnog pečata u pasoš, i unutra sam. “- Dobrodošli u Kišinjev!“ - pozdravlja pogranična službenica. Otpozdravljam sa ljubaznim “Multumesc, la revedere doamna“ i krećem u avanturu.

            Moldavija je mala država u istočnoj Evropi.  Statistički, najsiromašnijija je zemlja “Starog kontinenta“. Ima manje od tri miliona stanovnika, ali teško je tačno reći koliko. Broj stanovnika uvelike varira - procenjuje se da trećina svih Moldavaca trenutno radi u inostranstvu. Većina stanovništva današnje Moldavije je rumunskog porekla. To im daje pravo na rumunski pasoš - pravo koje mnogi Moldavci koriste, pa time postaju građani EU. Zbog velikog siromaštva u Republici Moldaviji, mnogi ljudi iz te zemlje rade u Europskoj uniji i šalju novac svojim rođacima kod kuće.

            Na istočnom rubu zemlje, gde se Moldavija susreće s Ukrajinom, nalazi se separatistička regija Pridnjestrovlje (Transnistrija). Nakon kratkog vojnog sukoba 1992. godine, ta se regija odvojila od Moldavije. Separatiste su podržavale ruske trupe. Oko 1.500 ruskih vojnika i danas je stacionirano u regiji. Separatisti su proglasili “Pridnjestrovsku Moldavsku Republiku“, ali niti jedna zemlja, čak ni Rusija, ne priznaje je kao suverenu državu. Tamo Sovjetski Savez još uvek postoji. Stoji u vremenu.

            Današnja Republika Moldavija nastala je kao nezavisna država 1991. godine, nakon raspada Sovjetskog Saveza. Državni jezik je rumunski. Reka Prut deli Moldaviju od Rumunije na zapadu. Veći deo današnje Moldavije bio je deo Rumunije do Drugog svetskog rata. Godine 1940., kao rezultat pakta Hitler-Staljin, Sovjetski Savez je okupirao deo istočno od Pruta i osnovao Moldavsku Sovjetsku Republiku, koja je postojala do 1991. godine. Glavni grad Moldavije je Kišinjev.

Betonski blokovi, ogromni betonski blokovi

            Čini se da nijedna ulica u centru Kišinjeva nije previše daleko od siromaštva. Kada uđete u grad, morate preći niz ogromnih stambenih blokova koji datiraju iz sovjetskih vremena. Ove jezive zgrade brutalističke arhitekture imaju više od dvadeset spratova i prostiru se stotinama metara sa obe strane širokog bulevara. Tokom boravka u Kišinjevu pokušavam da posetim ove blokove u različito doba dana. Želim da vidim kako se život odvija u njima. Noću, veliki prozori stanova, oni koji pripadaju dnevnoj sobi ili kuhinji, osvetljeni su jednim svetlom na plafonu. Spavaće sobe su mračne. Posmatrajući ove stambene blokove izdaleka, može se videti vertikalni stub svetlosti koji povezuje sve kuhinje i dnevne sobe. Ostalo je u mraku. Ovde, u bivšoj istočnoj Evropi, cena struje je egzistencijalni element.

            Što se tiče centra grada, tu se nalazi većina prodavnica, kao i oblast u kojoj možete pronaći javne kancelarije i muzeje. Na suprotnoj strani od zgrade Vlade Moldavije i pravo na Bulevaru Stefana cel Marea, glavne gradske avenije, vidi se Trijumfalna kapija. Arcul de Triumf u Kišinjevu obeležava pobedu Rusa nad Turcima u ratu 1828/29. Zajedno sa spomenikom Stefanu Velikom koji se nalazi u obližnjem parku i katedralom Hristovog rođenja iza Svoda, daju gotovo herojsku atmosferu ovom kraju.

            Nekoliko metara iza  gradske skupštine, ulični prodavci prodaju stare stvari odmah ispred “Mekdonaldsa“. Sovjetski alati, stare kamere i talismani... Većina kuća je oronula od vremena i vremenskih prilika. Na ulici se oseća ljubaznost meštana koji možda imaju grube manire, ali uopšte nisu nepristojni.  Vetar je jak, i hladno je. Temperatura je oko nule. Tražim javni prevoz. Autobusi i trolejbusi dolaze na vreme. Uvek treba provesti malo vremena na autobuskim stanicama: to je tihi način da se oseti lokalni život. LJudi se ukrcavaju i iskrcavaju i traže svoj put kroz Kišinjev. Pola miliona ljudi živi pod nebom glavnog grada Moldavije. Velike melanholične oči, naborana lica, staromodna odeća i indolentan način kretanja: sve ove stvari oslikavaju imidž lokalnog društva.

U istorijskom strahu su velike oči

            Nacionalni istorijski muzej smešten je u zgradi čija unutrašnjost podseća na mauzolej. Ima hiljade izloženih predmeta, sobe su ogromne. Obilazim postavku praistorijskih artefakata, a potom deo koji opisuje stradanja Moldavaca pod Staljinovom čizmom. U gulag se išlo iz banalnih razloga. Na primer, bilo je dovoljno pitati zašto narod gladuje u zemlji blagostanja, kako je opisano na jednom izlošku.

            Čini se da u muzeju rade samo starije žene koje su tu provele čitav životni i radni vek. Ovog ledenog jutra,  jedini sam gost. Iz bezbednosnih razloga, izgleda da me dame isporučuju od jedne do druge. Nema ni jedne sekunde da sam sam. Svaki put kada pokušam da uđem u drugu salu, sledeća dama odgovorna za mene ubrza. Ona bukvalno trči prema susednim vratima i mehanički traži prekidač za svetlo. Nakon što prošetam nekoliko minuta, napuštam sobu. Zatim žena gasi svetlo, zatvara vrata i seda na svoju stolicu. Ovo se dešava iznova i iznova. Ove sredovečne dame koje trče od prekidača do prekidača i sede na smrznutim stolicama podsećaju na ljudske fotoćelije. Iako rade za muzej, više se bave strujom, a manje istorijom Moldavije. Ali jednog dana će ih istorija verovatno uključiti na svoje stranice. To nije samo zato što u njihovim potezima ima poezije, već i zato što su u pitanju svedoci prelazne ere.

Sindrom konstantnog praćenja nije steran ni jednoj od nekadašnjih država istočnog bloka. Mnogo puta literarno opisane situacije dovode do različitih paradoksa ali i čuđenja - ma, zar je to zaista tako bilo, ili je samo plod mašte pisca? Biće da je ovo prvo u pitanju. U muzeju sam video tajne sobičke sa stolicom u sredini i prorezom za posmatranje. Više se to ne krije, pa se može videti. Ako je običan muzej imao takav “video-KGB-nadzor“, kakva li je preostala svakodnevica mučenika sovjetskog...

“Daj pet karata!“

            Ulaznice za muzej bile su veoma jeftine, stotinak dinara. Čak i za naše prilike Moldavija je veoma jeftina. Ako razmenite tridesetak evra, moći ćete da ih “krckate“ čitav dan. Naravno, to se odnosi na prevoz, hranu, zabavu... Mada, ionako nema na šta drugo da se troši - prodavnica velikih svetskih robnih marki nema baš mnogo. Ima pokušaja da se iskopira statusna vertikala standarda,  ali to ne izgleda ozbiljno. Na primer, s poljskim verzijama “rejban“ naočara ili s ruskim neuspešnicama poput zamene “Mekdonaldsa“ sa njihovim lancem “Ujka Vanja“. Nije to isti pogled, a ni ukus.

Fudbalske muke

                        Moldavski fudbal je na evropskom začelju. I reprezentativni, a i klupski. Prosek vadi tiraspoljski “Šerif“, inače stacioniran u  otcepljenom delu Moldavije, u Pridnjestrovlju.  Nekom političko - fudbalskom magijom, klub iz nepriznate države ima saglasnost svoje nekadašnje matice da nastupa u moldavskoj ligi, a i u evro-kupovima pošto je u Moldaviji neprikosnoven. Iz bezbednosnih razloga utakmica je odigrana u Kišinjevu, na “Zimbru areni“. Arena je, jel’da, prejak termin za ovaj sportski objekat, ali to su moldavski standardi. Ovde svoje mečeve odigrava reprezentacija Moldavije i FK “Zimbru“. Ovaj klub je osnovan 1947. godine, i svoje domaće utakmice igra na  ovom stadionu kapaciteta 10.400 sedećih mesta. “Zimbru“ je jedini moldavski klub koji je nastupao u Prvenstvu Sovjetskog Saveza kada je debitovao 1956. godine. Nakon proglašenja nezavisnosti Moldavije klub učestvuje u Nacionalnoj diviziji, gde je drugi po uspešnosti sa osam šampionskih titula. Prvi je, pogađate, “Šerif“ iz Tiraspolja. Klub je osnovan '97. i sve ove godine njegov je neprikosnoveni gazda bio Igor Smirnov koji je bio i na funkciji predsednika nepriznate države čiji je glavni grad Tiraspol. Kompanija “Šerif“  ima lance benzinskih pumpi i supermarketa, televizijski kanal, fabrike za proizvodnju hleba, mrežu mobilne telefonije, fudbalski klub i moderan stadion u čiju izgradnju je uloženo 200 miliona dolara... Sa Moldavskim klubovima “Šerif“ ima rivalske odnose, i u tim mečevima mnogi navijači “Šerifa“ prikazuju transparente u kojima se poziva na nezavisnost Pridnjestrovlja. Eto, verovatno je zato susret s “Partizanom“ proglašen, između ostalog, za meč visokog rizika koji se igrao bez publike. Bez publike? Pa kako sam onda gledao utakmicu? Isto kao i Čak Noris - priča se da je i on jednom gledao utakmicu koja se igrala bez gledalaca...

Biće to OK

                        Vreme je za povratak kući. Ovo je jedno od onih kružnih putovanja, gde je poslednji utisak zapravo prvi. Skoro da čujem reči žene sa aerodroma po dolasku: “Dobrodošli u Kišinjev“. Istina je da još ne želim da odem. Kao da je Kišinjev Katanija Istoka, želim da ostanem ovde i da ga dalje istražujem. NJegov šarm se ne otkriva odmah. Potrebno je vreme, strpljenje i malo hrabrosti. Dok avion poleće vidim uspavane krovove u centru Kišinjeva pod odblescima jasne noćne svetlosti. Koliko sam pospan, pitam se da li su ovo krovovi ili ona lica koja stoje na autobuskoj stanici. I, kasnije, mogu samo da se pitam da li će ova lica ikada ostaviti Kišinjev ili će ostati u zemlji da se bore za svetliju budućnost.

            Dan po povratku u Srbiju čitam u vestima da je moldavska opozicija na ulicama i da traži ostavku Maje Sandu. Neko je povukao konce i lutke se nespretno njišu i teturaju.  Obrazac koji je već mnogo puta ispisivan širom sveta... No, moje misli su sa narodom koji je već preživljavao iskustva sovjetskog blagostanja. Zato, izdrži Majo. Nema nazad.

Petar Andrejić

KONTAKT

Skupština mesne zajednice
Trg neolita 1, Starčevo, Srbija

Telefon: 013/631-144, 063/565-752

Faks: 013/631-144

Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it. 

Video o Starčevu

Video: Starčevo 2002.

VREMENSKA PROGNOZA

Top